Čije je bogatstvo Srbije?

[dusica]

Čije je bogatstvo Srbije?      

Ovih dana je jedan, u vladajućim krugovima u Srbiji, uticajan medij otvorio temu bogatstva najbogatijih ljudi Srbije i načina na koji je ono stečeno. Za početak pažnja je usmerena na Milorada Miškovića, po svemu sudeći najbogatijeg čoveka u Srbiji, i Petra Matića koji je najpoznatiji po vlasništvu bivšeg Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, sada palate Ušće, kao i nekretninama na ekskluzivnim lokacijama u Beogradu.

Oko Miškovića pažnja medija je zaustavljena na pukom “popisu” njegove zaista impresivne imovine a nešto više detalja je procurilo oko Petra Matića. Tačnije, oko samo jednog dela – kako je on stekao vlasništvo nad eksluzivnom lokacijom na Ušću, oko bivšeg Ce-Ka. Ispostavilo se, samo da podsetim, da je on oko 5 hektara tog ekskluzivnog zemljišta, prostora za koji se veruje da će za nekoliko godina postati centar Beograda, od države dobio besplatno. Zvuči neverovatno ali je tačno.

Kako se to moglo dogoditi? Zemljište je bilo u vlasništvu grada Beograda i Matiću ga je poklonio Grad. Predsednik Skupštine grada Beograda, koji je i u vreme poklanjanja bio u vrhu gradske vlasti, Zoran Alimpić je izjavio da se “izašlo u susret” investitoru koji već poseduje palatu Ušće. Znači izašlo se u susret čoveku i dato mu je 5 hektara na poklon. Neverovatno. Još je neverovatnije to što je izgledalo da je Alimpić tom formulacijom rešio problem.

Ono što su mediji prećutali u svojoj istrazi je činjenica da  grad Beograd zaista jeste poklonio ali za vlasnika, Petra Matića to zemljište nije bilo besplatno. On je to debelo platio, ali kome. Odgovora na to pitanje još nema.

Ko stvarno raspolaže bogatstvom Srbije i čije je ono, u stvari? Ko je tog koji je samoproglašeni gospodar bogatstva Srbije ovlastio i na osnovu kojeg prava on to čini? To su ključne stvari a ne bogati ljudi.

Srbija je bogata zemlja i prirodno je da ima bogate poslovne ljude, kamo sreće da ima desetine Miškoća ili Matića, da ih ima mnogo. To nije problem. Suština je u sistemu, u samom vrhu vlasti u Srbiji, u prirodi vlasti i ljudima koji su vlast. Nisu bogati ljudi ti koji su kreirali sistem nego političke partije kojima su gradjani na izborima poklonili poverenje. Na primer, šta je mogao da uradi Petar Matić u slučaju zemljišta na Ušću. Da ne sledi uspostavljeni sistem? Onda bi ostao bez tog bogatstva, neko drugi bi to uzeo. Da je drugačiji sistem onda bi on sledio ta pravila jer njega to košta pa košta. On nije dobio besplatno to zemljište, nekome je platio a to što je taj neko to ukrao od države, naroda, to već i nije njegov problem.

Izvorište pljačke bogatstva Srbije je u vlastima a ne medju poslovnim  ljudima. Što reče jedan zapadni hroničar “Italija je zemlja koja ima mafiju, a Srbija liči na mafiju koja ima državu”.

Time se u javnosti Srbije niko ne bavi, ne traži odgovore na ta pitanja, pa zato i ovodnevna kampanja o bogatstvu nekih tajkuna u Srbiji više liči na još jedno zamajavanje naroda, da se u ovo vreme krize pažnja preusmeri na bogataše a ne na one koji su ključni problem i njegovo izvorište.

Naravno, ni bogataši nisu sveštenici. Dok vešto koriste korupcionašku prirodu države oni ne samo što stvaraju bogatstvo nego uspostavljaju i nešto drugačije odnose sa ministrima i vlašću. Ministri koji su uzeli novac od njih postaju i obavezni prema njima, posebno kroz finansiranje njihovih političkih partija i predizbornih kampanja. Tako je u Srbiji stvorena jedna neobična sprega koja u problem dobrim delom uvlači i same bogate poslovne ljude. Mada, treba znati, oni uprkos toj novoj moći nisu vlast, ma koliko se činilo da je drugačije. Kako reče jedan ugledni beogradski ekonomista, njihovo bogatstvo je “ustupljena opcija” koju onaj koji je ustupio, a to je vlast, može u svakom času da povuče.

Ništa manji problem nije ni elementarna poslovna nesposobnost tajkuna u Srbiji. Oni nemaju viziju razvoja Srbije, nemaju ideja šta sa tolikim bogatstvom. Sve se svodi na prodavnice, trgovačke centre i zgrade. Od toga Srbija ne može da živi, pa čak ni oni sami jer, kao u sadašnjoj krizi, nema više dovoljno ljudi koji će da kupuju njihovu robu ili zakupljuju prostore u njihovim zgradama.

Čudi i to da većina tajkuna ne razume da je preraspodela bogatstva neprekidna, što znači da bi već sutra neko drugi mogao da preuzme ono što oni sada imaju. U celom svetu je samo oko dvadesetak porodica uspelo da tokom vekova sačuva svoje bogatstvo, ostali su dolazili i odlazili. Tajkuni u Srbiji ne ulažu u razvojne kapacitete koji bi bili u funkciji ekonomskog i društvenog razvoja Srbije. Kada neko uloži u takve kapacitete on ne samo da angažuje široki potencijal zemlje nego je i obezbedjen od promene vlasti i političke nestabilnosti. To je posebno važno za Srbiju. Skorašnja iskustva nas uče da promena vlasti može temeljno da promeni i scenu bogatih ljudi. Ko, recimo, Peri Matiću može da garantuje da za koju godinu neka nova vlast neće pokušati da oduzme sve to što je, formalno gledano, stekao na nelegalan način. Zaista čudi kako tajkuni u Srbiji ne vode računa i o tim stvarima.

Uz to, ovo je vreme krize i država Srbija kukumavči po svetu za finansijsku pomoć jer u budžetu nema para. A i svet nema dovoljno za finansiranje sopstvene krize. U Briselu se, na primer, već razmišlja da se vlastima u Beogradu kaže da prvo “očiste sopstveneo dvorište” i naplate ono što je ukradeno, da naplate “izlaske u susret” pa da tek onda dobiju neku pomoć. U svetu dobro znaju da je Srbija bogata zemlja.  Samo zapadne banke su u minulih osam godina u Srbiji zaradile preko 4 milijarde evra.

Beograd se više ne može zaklanjati iza demokratskih promena i potrebe da se kroz demokratiju “uspostavi stabilnost u regionu”. To vreme je prošlo.

Beleške uzaludnog hroničara | Siniša Ljepojević | 18 april 2009
Izvor: SrbijaNet